уторак, 08. фебруар 2011.

среда, 08. децембар 2010.

уторак, 30. новембар 2010.

ЧОВЕК И ВУК

О ВУКУ И ЧОВЕКУ (СРБСКИ ВУК)

Веселин Чајкановић, највећи србски 
етнолог, записао је да је “из старе књижевности сачуван један каталог 
народа, 
у коме је сваки народ везан за понеку животињу, изједначен с њом. У том 
каталогу споменути су ближи и даљи 
народи. Ближим, познатијим народима
 увек је тражен животињски 
еквиваленат 
по каквој унутраш
њој вези. За Србина се, на пример, 
каже 
да 
је вук, и то је сасвим на свом месту 
утолико што је вук митски сродник и предак 
Србинов, уопште митски представник српског народа”.
У древној србској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштова
ње вука – онога што вук символише – свој израз је нашло и током дугог низа векова 
крштене историје Срба. Тако је, према древним схватањима народа, Свети Сава постао 
заштитник
 вукова или “вуч
ји пастир”. У нашој народној традицији вукови су стални пратиоци Св. Саве, његови 
хртови или керови. Односи између Св. Саве и вука интимни су и пријатељски.

У свом роману Последњи Европљанин, Драгош Калајић је о символици вука записао: 
“Вук добро оличава једну људску силу која је веома сложена и разнолика, а њена 
најупадљивија појавност 
је урођена потреба за слободом као основним условом живота... Вука није могуће 
припитомити, учинити зависним и послушним, као његовог далеког рођака пса, премда 
је много паметнији. 
Није то могуће и зато што је паметнији. За ту слободу везан је и снажан осећај 
самопо
штовања и поноса, без премца међу животињама, а и међу огромном већином људи. 
Код 
вука етика је исто што и памет. Вук не трпи никакве компромисе, које види као 
издају своје
 етике или природе. 
Рекао бих да у тим својствима вука почива објашњење истинског узрока омразе 
коју ужива
 код оних што завиде туђем слободољубљу и племенитости, јер их не поседују. (...) 
У вуку би данас ваљало препознати и симбол устаника против модерне цивилизације 
Запада, јер је она потпуно преокренула све традиционалне и природне вредносне
 поретке 
те критеријуме селекције. Цивилизација Запада привилегује и умножава најгоре,
 а прогони и проскрибује, кажњава и затомљава најбоље.”

СВЕ О ВУКУ



VUK 

Postoje tri vrste vukova. Sivi vuk Canis lupus, Crveni vuk Canis rufus i Etiopijski vuk Canis simensis. Uz tri temeljne vrste vuka postoje i brojne podvrste sivog vuka.
Vukovi prosečno žive 8 do 9 godina ( u divljini ). U zarobljeništvu ponekad znaju doživeti i do 18 godina.
Ako kaskaju kreću se od 8 do 16 km na sat. Ako trče mogu preći i do 45 km na sat. Obično dnevno pređu oko 35 km u potrazi za hranom.
Većinom krepavaju zbog gladi, ali i u sukobima sa vukovima iz drugih čopora u borbama za teritorij. Uz ta dva glavna razloga smrtnosti manji deo spada i u mortalitet uzrokovan raznim bolestima i drugim činjenicama. U područjima gde nema uticaja čoveka, ili je on minimalan, glavni uzrok smrtnosti vukova su drugi vukovi, čak do 70% od ukupne smrtnosti.
Vukovi imaju 42 zuba.Pare se samo jednom godišnje. Psi se za razliku od njih pare dva puta godišnje.
Sezona parenja može započeti već u ranom januaru pa sve do kasnog aprila, zavisno od klimatskih uslova gde vukovi žive. Ukoliko žive u toplijim krajevima sezona parenja započinje ranije.
Graviditet ženke traje 63 dana.
Obično okoti od 4 do 6 mladunaca,i za mladunce brinu i čuvaju ih svi članovi čopora.
Vukovima je usađen prirodni instinkt za lov. Vukovi koji su rasli u zarobljeništvu za puštanje u divljinu naučeni su veštinama lova, ali im preživljavanje u prirodi zavisi o tome koliko su se naučili da se paze od se čoveka. Ali vukovi koji su rođeni u divljini svakako su učeni od strane svojih roditelja veštinama lova.
Pritisak vučje čeljusti iznosi 300 kg po cm2, što je dva puta jače od Nemačkog ovčara. Vukovi mogu smrviti velike kosti u par ugriza.
Kod nas su glavni plen vukova krupna divljač: jeleni, srne, divlje svinje, ali i ostali sitni glodavci poput zečeva.
Vukovi su društvene životinje. Zajednički život u čoporu koristi im radi lakšeg preživljavanja i pronalaženja hrane. Da bi lovili veliki plen, predatori moraju biti ili veliki skoro kao i plen (primer su zveri porodice mačaka), ali mogu biti i manji, pa loviti u grupi (vukovi, afrički divlji psi), što je i razlog njihova evolucijskog uspeha. Osim što mogu uhvatiti veći plen, zato jer su u grupi, mogu veliki plen odmah i pojesti, odnosno potpuno ga iskoristiti.
Hijerarhija u čoporu neutrališe agresivnost, smanjuje konflikte i promoviše socijalni red.

Socijalna organizacija vučjeg čoporaGlavni i na najvećem položaju su alfa par: alfa mužjak i alfa ženka. U čoporu se razmnožava samo alfa par. Beta vukovi su na nižem položaju od alfa vukova, a na najnižem položaju u čoporu se nalazi omega.
Jezgru čopora čini jedan reproduktivni par vukova, dok su svi ostali pripadnici čopora, štenad i njihova starija braća, potomci tog para roditelja. Vukovi u čoporu putuju, love, hrane se i odmaraju, to jest, zajedno su tokom cele godine. Da bi sve te aktivnosti grupa uspešno provodila, u čoporu postoji relativno složena društvena struktura. Vučji čopor je hijerarhijski organizovan, gde roditeljski par vukova drži dominantan položaj, dok ostali pripadnici čopora međusobno grade odnose nadređenosti i podčinjenosti, po muškoj i po ženskoj liniji. Dominantan vuk ili vučica odlučuje kada će čopor ići u lov, gde će biti brlog, a hijerarhijska struktura vidljiva je i kod hranjenja na plenu - podčinjeni vukovi jedu nakon nadređenih. Osim toga jaka dominacija, naročito po ženskoj liniji, onemogućava parenje podčinjenih članova, bilo međusobno ili sa jednim od dominantnih vukova. Tako u pravilu samo jedna vučica u čoporu može imati mlade, što je jedan od mehanizama samoregulacije veličine populacije ovog glavnog predatora. Ujedno je i sprečeno parenje u srodstvu.
Veličina čopora varira od veličine teritorije koju pokrivaju. Čopor može imati samo dva vuka, a može uključivati i do 20 jedinki. Najveći čopor ikada zabeležen brojao je 37 jedinki u NP Yellowstone u proleće 2002. Taj čopor podelio se je kasnije na nekoliko manjih čopora.
Vukovi često izaberu ženku za ceo život. Ukoliko jedan od partnera ugine ili strada na bilo koji drugi način ponekad ga vuk koji je izgubio partnera nadomesti drugim partnerom.
Vukovi kako se priča ne zavijaju na mesec. Zavijaju kao znak svog prisustva, nakon što su ulovili plen ili kako bi se ponovo okupili. Katkad zavijaju i u znak žalosti,kada se dogodi da ljudi poubijaju više vukova.
Vukovi komuniciraju na različite načine:
- zavijanjem
- režanjem
- cviljenjem
- lavežom
- govorom očiju
- ostavljanjem tragova (izmet, urin, grebanje po tlu).
- govorom tela
Nikada nije dokumentovan ni zabeležen napad zdravog vuka na čoveka. Vukovi su po svojoj prirodi životinje koje izbegavaju bilo kakav kontakt s ljudima. Zapravo su poprilično stidljivi.

Može reći da su današnji psi i vukovi u srodstvu. Sve pasmine pasa nastale su udomaćivanjem vuka u procesu koji je započeo oko prije 100000 godina, stime da je i kasnije dolazilo do povremenog mešanja sa vukom (Vila i sur. 1997). Tako danas smatramo da su pas (C. lupus familiaris) i vuk ista vrsta. Rod Canis još uključuje kojota (C. latrans) i dvije vrste čagljeva (C. aureus i C. mesomeles).
Neki se psi i danas ukrštaju sa vukovima pa tako postoje i hibridi između vukova i pasa. Ukrštanjem ponekad dobijemo i novu pasminu - Češkoslovački vučji pas, koji je nastao ukrštanjem Nemačkog ovčara i vuka. U današnje vreme najčešće se za ukrštanje sa vukovima koriste Sibirski haskiji i Aljaški malamuti.
Sibirski haskiji, iako su sličniji vukovima od drugih pasa, blizina njihova srodstva sa vukovima je ista kao i u drugih pasa.
Vukovi nisu krvoločne životinje to je jedna od predrasuda koja prati vuka kao prirodnog predatora koji se hrani isključivo mesom. Vuk napada i ubija svoj prirodni plen ne iz zabave, već stoga jer mu je to prirodom predodređeno za njegov opstanak.
Ljudi mrze vukove prvenstveno zbog straha. Ali i suparništva na mnogim područjima. Na primer: ukoliko uklonimo i zamenimo vučji prirodni plen (jelene, srne, divlje svinje), i na tim se područjima ljudi počnu baviti intenzivnim stočarstvom, vukovi će ubijati ovce i stoku kako bi mogli preživeti da se prehrane. A svakako je važno i suparništvo čoveka kao prirodnog predatora i lovca koji je preuzeo njegovu ulogu i počeo smatrati divljač svojim prirodnim pravom, iako to pravo pripada prvenstveno vukovima i to još od davnina. Mržnja prema vukovima se svakako usađuje već u ranom detinjstvu u pričama za decu i bajkama u kojima je vuk redovno opisivan kao krvoločna i zla životinja.


Kult vuka kod starih Slovena

Kakva je uloga vuka bila u religioznom životu starih Slovene? Neki običaji očuvani si i dan danas tako da na osnovu njih možemo da rekonstruišemo osnovne odlike vučjeg kulta. Vuku su, u Srbiji posvećeni zimski praznici Mratinci. Osim toga, praznik Svetog Save takođe je vezan za ovu životinju a razlog tome je što je sveti Sava, inače srpski svetac-zaštitnik, preuzeo funkcije Dažboga. Za vreme vučjih praznika vuku su se prinosile žrtve u hrani, a takođe su se vršile i radnje kolje bi omogućili zaštitu od vuka koji je seljacima činio velike štete napadajući njihovu stoku. Recimo, za Božić se u Srbiji pripremala «vukova večera» koja je kao žrtvena ponuda imala za cilj da umilostivi vuka i obezbedi zaštitu stoke. Ovu «vukovu večeru» odnosio bi jedan član porodice na raskršće, najčešće dete, koje bi ostavivši hranu tj. žrtvu vuku ne osvrnuvši se odlazilo kući. U Srbiji i Crnoj Gori zimski svetitelji sveti Toma i sveti Arhanđel po verovanju otklapaju vučje čeljusti da bi kaznili neposlušne čobane pa vršenjem simpatičke magije, sasvim neprilično za hrišćanske svece, šalju vukove na stado čobana. U Bugarskoj postoji običaj da žene ne predu i ne tkaju za vreme vučjih praznika tj. da se ni na kav nečin ne bave ovčijim runom jer će im za kaznu ovce stradati. Ono što je zajedničko za sve Slovena koji žive na tlu Balkana jeste da se vuk ne sme spominjati za vreme takozvanih vučjih praznika. U slučaju da se, pak spomene, vuk bi se, po verovanju, tako prizvao i učinio mnoga zla stoci i ljudima. Vuk se ne sme spominjaniti ni noću, dakle , u periodu njegove vladavine pa se umesto njegovog imena koriste nazivi nepomenik, divjina, kamenik i ala.



Od vuka se čovek štiti i tako što sa njime ostvari rodbinski odnos. Ova magijska praksa zove se kumljenje i ona je bila prilično česta u religioznom životu Srba. Čovek bi ovim aktom kumljenja obezbedio sebi vukovu zaštitu jer, naravno, vuk neće napasti onog koji mu je na neki način rod niti će ga ekonomski oštetiti napadajući mu stoku. Srbin se i od kuge štitio ritalom kumljenja pa je bi u tu svrhu prizivao Čumu, odnosno personifikovanu kugu i nju bi nazivao kumom. Čak se i danas , u vreme koje još uvek možemo nazvati hrišćanskim ljudi kume na stari, paganski način, pa ako neko želi da spreči nekog da mu našteti ili ga moli da mu pomogne kaže «Kumim te Bogom».

Vukodlaci-kult predaka i moguća magijska praksa

Kako kažu istorijski izvori, narodi koji su živeli u blizini Slovena verovali su da se njihovi susedi ponekad pretvaraju u vukove. Osobe koje preuzimaju životinjsko obličje u slovenskom folkloru nazivaju se vukodlacima koji se ponekad identifikuju sa vampirima. Postoje dva načina da čovek postane vukodlak. Jedan je povezan sa određenom vrstom magijske prakse slične astralnoj projekciji pri kojij duša čoveka napušta njegovo telo i ulazi u telo druge životinje dok je drugi način povezan sa kultom predaka, posebnom predačkim kultom kod Srba. Spomenuli smo već ukrajinskog kneza Višeslava koji se noću pretvara u vuka i «vučjim trkom» presreće putanju Meseca. Višeslav je očigledno bio obdaren sposobnošću da pošalje svoju dušu u telo vuka što je tipična odlika šamana iz svih krajeva sveta.Slovenske bajke pune su opisa sličnih situacija pa tako imamo junake koji se pretvarajaju u zmije, princeze koje se pretvaraju u žabe itd. U srpskom folkloru postoji verovanje u ljude koji se rađaju sa posebnim sposobnostima- alovite ili zmajevite ljude kao i zduhače. Ovi ljudi bi se noću pretvarali u zmajeve, vazdušne duhove- zduhe ili životinje, i na taj način štitili svoje selo, napadali ono susedno ili pak obavljali neke druge magijske radnje.

Verovanje u vukodlaka postoji kod svih slovenskih naroda. Kod Bugara se ovaj entitet zove влъколакъ, kod Rusa волкодлакkod Čeha vlkodlak, Poljaka wilkolak a Srba I Hrvata vukodlak.. Ova imenica se satoji od dve reči vuk i dlaka označavajući tako čoveka koji ima vučje krzno, odnosno vučji oblik. Slična etimolofgija postoji i u nordijskoj reči ulfsark, gde imenica ulf označava vuka a sark kožu ili košulju. Ove imenice odnose se na čoveka sličnih karakteristika-čoveka koji je svojom voljom za života ili posle smrti (kao što je to slučaj kod Srba) postao obuzet svojom životinjskom prirodom. Vukodlaci i ulfsarci su očigledno na neki način povezan sa vučjim totemom, što će reći da oni, za razliku od drugih, u jakom su krvnom ili duhovnom srodstvu sa svojim životinjskim pretkom. Jer i u nordijskom i u slovenskom folkloru postoje ljudi koji se pretvaraju u druge životinje, a takvii ljudi su, recimo, slovenski zduhači ili aloviti ljudi koje smo već spomenuli kao i nordijski berserci, ljudi koji se delimično pretvaraju u medvede.

Vukodlak je u srpskom folkloru poveznan sa kultom predaka, odnosno verovanjem da će se njihov mrtvi srodnik posle smrti pretvoriti u krvožedno vukoliko stvorenje. Ovakvo biće nazive se i vampir a njegova osnovna karakteristika je neutoljiva žeđ za krvlju. Zašto su Srbi verovali da će mrtvac preuzeti baš oblik vuka a ne neke druge životinje? Zato što je srpsko vhovno božanstvo nekada davno bilo Dažbog, bog sunca i sveta mrtvih čiji je životinjski oblik bio upravo vuk. Sasvim je logično onda da će Dažbog koji vlada mrtvima pod svoju vlast uzeti čoveka koji je pripadao njegovom, vučjem rodu tj. da će srpski životinjski predak uzeti pod svoje svog preminulog potomka. Važno je i napomenuti da vampir još nije sasvim zašao u svet mrtvih budući da je on na određeni način još uvek živ i da ima svoju telesnu manifestaciju. Upravo ta telesna manifestacija ima odike oba sveta; ljudskog- jer vukodlak je još uvek polučovek, i podzemnog, jer je čovek poprimio odlike jedne htonične životinje. 
Vukodlak je, dakle, onaj koji boravi na granici između dva sveta. Srbi veruju da će čovek postati vukodlak ako preko njegovog groba preleti neka ptica ili preko groba pretrči neko živinče. Posle 40 dana čovek se “povampiri” i počinje da davi ljude po kućama pijući im krv. Od te krvi se vampir ili vukodlak toliko naduje i pocrveni da se čak kaže “crven kao vampir”. Osim toga, vampir odlazi i svojoj , sada već bivšoj ženi i vodi ljubav sa njom iz čega se po verovanju, rađa dete bez kostiju. Da bi se otkrilo ko je od netom sahranjenih mrtvaca postao vukodlak seljaci dovode ždrebe bez belega i vode ga og groba do groba. Kada se ždrebe zaustavi kod groba vukodlaka seljaci uzmu glogov kolac i izbodu leš. Ovde ponovo vidimo neka opšta mesta iz slovenske mitologije I folklora..Ždrebe se odvajkada koristilo za gatanje i predskazivanje jer se u staroj Evropi verovalo da konji, posebno oni beli ili u bilo kavom smislu čisti (bez belega) predstavljaju vezu između ljudskog sveta i sveta duhova. Glog je biljka za koju se odvajkada smatralo da ima zaštitničke moći, a u cilju zaštite koristili su se takođe beli luk, breza i oskoruša. Osim vučjih karakteristika vampir je predstavljen i kao čovek koji na leđima nosi svoj pokrov a osim oko groblja i kuće svojih srodnika koje je pohodio, vapmir se pojavjivao i oko vodenica, ambara i sličnih “senovotih” mesta. Vukodlak može postati i nekršteno dete koje je sahranjeno u majčinoj utrobi. Ono posle sedam godina poraste kao vuk, međutim, ono postoje kudikamo okrutnije i krvožednije. U Bugarskoj se veruje se da je onaj koji je sahranjen u odeći napravljenoj od vune koja se prela da Mratince, vučje praznike, posle smrti postaje vukodlak. Zbog toga su bugarske žene pazile da svoje upokojene muževe ne obuku u takvu odeću.

Preci se kod Srba i Rusa ne pretvaraju samo u vukove.Oni mogu postati zmije, petlovi i ostala živine što znači da vuk nije jedina htonična životinja u slovenskom folkloru. Kao i u slučaju projekcije čoveka u životinju i ovde vladaju zakoni čija priroda još nije razjašnjena a koji svoju osnovu verovatno imaju u slabijoj ili jačoj vezi čoveka sa njegovim životinjskim pretkom te prirodom samog čoveka koja je jednim delom svakako i životinjska.

Vuk- totemska životinja Starih Slovena

Vuk je bio totemska životinja starih Slovena. On u njiovom folkloru zauzima veoma važnu ulogu a ista stvar stoji i sa mitologijom. Magijska praksa Slovena takođe je vezana za vukove, bilo da se radi o ritualima zaštite, astralnoj ili eteričnoj projekciji, ili pak o ritualima vezanim za kult predaka. Neki od ovih rituala praktikuju se i dan-danas zbog čega je važna da ispitamo kakva je uloga ova životinje staro-slovenskoj religiji.

Mitologija

Slovenska mitologija spominje jedno božastvo koje je u neraskidivoj vezi sa vukom. To je Dažbog, bog Sunca i sin Svaroga, dakle, jedan od Bogova koji se nazivaju Svarožićima. Dažbog je kao i većina božanstava teriomorfan a njegov životinjski oblik je beli hromi vuk. Karakteristike vuka koji je Dažbogov životinjski dvojnik svakako treba podrobnije analizirati budući da one objašnjavaju ne samo Dažbogovu prirodu već i rasvetljavaju neka od verovanja Starih Slovena vezana za prirodne i nebeske pojave. Šta zapravo simbolizuje bela boja Dažbogovog vuka? Pomislićemo prvo da se ona odnosi na geogafski položaj slovenske pradomovine koja se po mnogima nalazila na krajnjem Severu,u legendarnoj VukHiperboreji. Veoma je čudno da beli vuk koji se smatra pretkom jednog južnoslovenskog naroda- Srba ima tipično polarne karakteristike. Međutim, bela boja vučjeg krzna odnosi se, pre svega, na htonični aspekt Dažboga ali i htoničnost samog vuka. Dažbog je kao što znamo, božanstvo podzemnog sveta u kome borave mrtvi. Njegova htonična funkcija manifestuje se u i verovanju da je on bog rudnika, dakle, božanstvo koje obitava u podzemnom svetu. Bele životinje u evropskom folkoru inače predstavljaju bića koja povezuju naš svet sa svetom duhova tako da nje čudo što životinjski oblik jednog htonog božanstva ima krzno bele boje. Hromost Dažbogovog vuka takođe je vezana je za htoničnu prirodu ove životinje a ovaj njegov atribut ima svoju osnovu u povezanosti vuka i Meseca. Kao što znamo, vuk je životinja koja se u shvatanjima svih naroda povezuje sa mračnim silama, podzemnim svetom i demonskim rodom u opšte. Na nivou planetarnih sfera ovome, naravno, odgovara Mesec dok je na nivou psihologije vuk vezan za ono nagonsko i nesvesno. Budući da je Mesec u svim fazama , sem faze punog Meseca «sakat», sasvim je logično da će jedna lunarna životinja imati ove atribute (hromost ali i mršavosti polomljena kičma koje su takođe karatkteristike vuka u srpskom folkloru). Sreten Petrović povezuje vuka posebno sa fazom opadajućeg meseca, periodom u kome se mračne sile na vrhuncu svojih moći. Mitski vuk «kriveljan» takođe je predstavljen kao hrom u bugarskom i ruskom folkloru.

Još jedno božanstvovezano je za vuka i njegov lunarni aspekt a to je Horz- Bog Meseca i jutarnjeg Sunca. Budući da se Horzova vladavina proteže od zalaska sunca do njegovog izlaska možemo zaključiti da se ovaj period poklapa sa periodom u kome je vuk kao životinja na vrhuncu svojih moći (kao što znamo, vuk u to doba najčešće lovi a takođe, ovo je i doba u kome se pojedini ljudi- vukodlaci pretvaraju u svog životinjskog pretka). Jedan ukrajinski mit govori o vezi vuka i Horza: Knez Višeslav putuje noću od Kijeva do Krima prevaljujući ovu razdaljinu velikom brzinom, takozvanom «vučjim trkom». Njegov cilj je da do Krima stigne pre nego što se začuju petlovi, odnosno, pre nego što izađe Sunce. Višeslav pokušava da preseče put Horzu, odnosno, Mesecu i da, kao tipičan vukodlak, izbegne zrake Sunca koji bi ga očigledno vratili u ljudski oblik. Jer šta je «vučji trk» ako ne opis Višeslavovog putovanja u vučjoj formi tj. opis njega samog kao vukodlaka? U Ukrajni je, inače, beli vuk vezan za Lesovika, šumskog duha koji je ranije verovatno bio sam Bog šuma a ovaj duh naziva se između ostalog i «vučjim pastirom». Važno je inapomenuti da motiv vuka koji juri Mesec ne postoji samo u slovenskoj mitologiji. Stari Nordijci verovali su takođe da za Mesecom juri vuk čije je ime Managarm, koji proždire Mesec kada ga konačno stigne, uzrokujući tako njegovo pomračenje.

Još jedan mit vezan je za vuka a ovaj mit govori o Dažbogovom putovanju u podzemni svet i njegovom braku sa Moranom, slovenskom boginjom smrti. Naime, Morana i Dažbog imali su sina Vana koga je majka oslepela, iz želje da se osveti Dažbogu u koga više nije bila zaljubljena. Van je bačen u jamu, međutim, odatle ga spašava Radgost i odnosi Živi koja mu je živom vodom povraća vid. Dažbog Moranu za kaznu baca na lomaču i dok gori, ona proklinje Vana da postane vuk. Vanova sestra Poljelja saznaje da može spasti brata ako ćuti sedam godina, a kad prođe ovaj period on će ponovo steći svoje ljudsko obličje. Iako prolazi kroz teška iskušenja Poljelja ćuti čak kada je stave na lomaču, međutim, u tom trenutku se navršava period od sedam godina i Van se pretvara u čoveka spašavaljući sestu od sigurne smrti. Ipak Van gubi svoje božanske moći i kao takav postaje samo čovek, od koga, po predanju potiču Srbi kao narod. O kultu vuka kod Srba biće reči kasnije a ovo izlaganje o ulozi vuka u slovenskoj mitologiji završićemo osvrtom na netradicionalnan sistem slovenskog paganizma, takozvani slovenski vedizam Jurija Miroljubova i Aleksandra Asova, i na mesto vuka u ovom sistemu.

Slovensko-vedska astrologija koja svoju osnovu ima u ruskom folkloru takođe spominje vuka kao važan faktor u događajima koji se odigravaju u astralnom svetu Bogova- Navu. Na slovenskom nebu nalazi se sazvežđe Vuka kao i sazvežđe Volha Zmajeviča koji utiču na zbivanja u svetu Bogova, a ova zbivanja su pre svega vezana za godišnje kretanje sunca –Dažboga i sazvežđa kroz koja on prolazi. Čak i jedan slovensko-vedski bog, tj božanstvo koje je izvorno vedsko a kasnije je, od strane slovenskih neopagana slovenizovsno, ima vuka za svoju životinjsku formu. U pitanju je Indra, čiji je sin takođe vuk-Volh Zmajevič , odnosno srpski- Zmaj Ognjeni Vuk. Aleksandar Asov spominje venetsko pleme koje je živelo na severu Evrope a koje je obožavalo Indru i njegovog sina, tj. poštovalo je Bogove u liku vuka. Sami Rusi inače obožavaju medveda koji je njihova totemska životinja, budući da je ruski mitski predak bio medveđi bog je Veles.


Kult vuka kod starih Slovena

Vuk je, po Veselinu Čajkanoviću mitski predak srpskog naroda. Budući da su se Srbi odavnina klanjali Dažbogu sasvim je logično da se njegov životinsji oblik smatra srpskim totemom. Dolaskom hrišćanstva sveti Sava preuzeo je gotove sve funkcije Dažboga, između ostalih i njegove vučje karakteristike. Zato se sveti Sava naziva zaštitnikom vukova ili kao i Lesovik «vučjim pastirom». Verovanje u vuka kao životinjskog pretka kod Srba se manifestuje u mnogim običajima. Recimo, kada je rodi dete, u selu se njegovo rođenje objavljuje tako što domaćin kuće vikne: «Rodila vučica vuka!». Srpska majka svome detetu takođe otkriva njegovo vučje poreklo pevajući mi sledeću uspavanku: «Nini sine, vuče i bauče, vučica te u gori rodila». Još jedan običaj pokazuje da su Srbi verovali u svoje vučje poreklo. Novorođeno dete Srbi i su provlačili kroz vučje čeljusti i tako bi mu omogućavali zaštitu od zla, bolesti i demona. Na taj način božanski predak Srba, Dažbogov hromi vuk štitio bi svog potomka. Korišćenje brojnih vučjih amajlija imalo je istu svrhu pa su se delovi vučjeg tela često koristili za teranje zlih sila. Od poznatih amajlija tu su vučji zubi, čeljusti, oči, srce, kanže i dlake a ova poslednja amajlija je po verovanju mogla da otera čak i samog đavola.

Inače, ime Vuk često je u srpskom narodu, budući da se ranije verovalo da onaj ko nosi ime totemske životinje biva zaštićen od svakavih zala. I dan-danas srećemo imena kao što su Vuk, Vukašin, Vukan, Vučica i Vukica, kao i prezimena Vučić, Vujošević, Vukadinović, Vujović, Vučelić i mnoga druga. Brojni topomnimi takođe su vezani za ime srpskog životinjskog pretka: Vučidol, Vukodraž, Vučitrn, Vučje brdo itd. U Bugarskoj takođe postoje mnoga mesta u čijoj se osnovi imena nalazi imenica «vuk» odnosno bugarski «вьлк”. Neka od njih su: Вьлк, Вьлкан, Вьлковци, Вьлковия, Вьлчи градь, Вьлчовци, Вьлчиня itd.

СВЕТИ САВА И ВУКОВИ


Свети Сава и вукови, ... кад загрми на Савиндан

Порукаод Svetovid » Пет Сеп 25, 2009 2:49 am
Народна легенда:

„Пошто Свети Сава сав плен раздели, стигне и један сакати вук, који није могао стићи на време, те оста без плена. Не имајући му шта дати, Свети Сава му рече: Ено теби оног човека што је на дрвету. Свети Сава оде, а и сви вукови одоше за својим пленом. Онај сакати вук остаде да чека, док онај човек сиђе са дрвета, да га поједе. Човек видећи да се не може спасти, намисли да вука превари. Свуче гуњче, напуни га грањем и лишћем, па га баци у поток што је био под дрветом. Вук помисли да је човек скочио у поток, појури за гуњчетом, а човек побегне у пударску колибу. Пошто колибу затвори, легне спавати. Али вук поткопа колибу, извуче човека и поједе га.”



Свети Сава и вуци

Има једно веровање познато у многим српским крајевима, које Светога Саву доводи у везу са вуцима. Према том веровању, Свети Сава о своме дану сазива у планини све вукове што их има, и - у вези са једним старинским схватањем да вук има права да тражи и добије своју "нафаку" - одређује им храну ("тајин") за наредну годину, то јест шаље их у разне торове и даје упутство шта да ту закољу и поједу.

*

У нашој народној традицији вуци су, иначе, стални пратиоци Светога Саве, његови хртови или керови, као што су, у германској митологији, вуци хртови Воданови. Односи између Светога Саве и вука интимни су и пријатељски: Свети Сава назива вука другом, и још му даје благослов да увек може изабрати најбољу овцу. Очевидно је, дакле, да је веза између Светога Саве и вукова врло чврста, и да за њу морају постојати нарочити разлози.

*


Из свега овога - из легенада и из култних обичаја - јасно је да је Свети Сава, према старинским схватањима српског народа, заштитно божанство вукова, или "вучји пастир"; а то значи, другим речима, да је у српском паганизму постојало вучје божанство, чије су функције пренесене доцније на Светога Саву.
Код оваквог стања ствари могућно је да се начини претпоставка и о природи и значају тог старинског божанства које се иза Светога Саве крије. Религијски значај вука познат је. Он је демонска животиња, која стоји у вези са доњим светом. За то можемо наћи довољно доказа у многим религијама, у грчкој, римској, германској, галској, и у религијама других народа средоземнога света, какве су етрурска и мисирска. Хтонична бозанства и демони јављају се често у вучјем облику...


*) Из: Веселин Чајкановић, О врховном богу у старој српској религији, Београд 1994.


Гром загрми на Светога Саву;
Усред зиме, кад му време није,
Сину муња на часне вериге,
Потресе се земља од истока,
Да се Србљи на оружје дижу,

(Почетак буне против дахија)

Кад загрми на Савиндан

Многи посте за Светог Саву недељу или петнаест дана, а по народном веровању, на сам празник не треба јести месо од четвороножних животиња, да не би вукови клали стоку. По предању, ако загрми на Савиндан настаће промене и велики догађаји на земљи.

Грмело је и севало 27. јануара 1995. у Београду. Те године пала је западна Славонија, остатак Републике Српске Крајине, и склопљен је Дејтонски споразум. Муње и громови запарали су небо и на Савиндан 1999. на Косову и Метохији. Те године НАТО је бомбардовао СРЈ, а на Косово је ушао КФОР и УНМИК.

О ВУКОВИМА


Osobine

Veličina i masa vukova variraju, usled velike površine areala i naseljavanja različitihstaništa.

Skelet vuka
Ženke su oko 2 do 12% manje od mužjaka i 20 do 25% lakše od njih.

[uredi]Rasprostranjenost


Arapski vuk
Do početka razvitka poljoprivrede i stočarstva vuk je bio najrasprostranjenija zvijer nazemlji. Bio je rasprostranjen u cijeloj Evropi i Aziji sve do severne Afrike kao u severnojAmerici. U velikim delovima tog nekada divovskog područja rasprostranjenosti, a naročito u zapadnoj Evropi i severnoj Americi, ljudi su ga gotovo iskorenili. U istočnoj Evropi, naBalkanu, u KanadiSibiruMongoliji i u manjoj meri u Iranu još postoje veće međusobno povezane populacije vukova. U ostalim dijelovima areala, vuk se sreće još samo u malim, međusobno izolovanim populacijama koje obuhvataju i manje od 100 životinja.

[uredi]Životni prostor

Vukovi žive u velikom broju najrazličitijih mesta. Zahvaljujući svojoj velikoj prilagodljivosti, uspevaju da žive i u ledenim područjima Grenlanda i Arktika, kao i u pustinjama Severne Amerike i CentralneAzije. Većina vukova nastanjuje travnata područja i šume. Danas je poznat pre svega kao šumska životinja, ali to je posledica činjenice da ga je čovek vrlo davno potisnuo s otvorenih područja.

[uredi]Način života

[uredi]Ponašanje i socijalna organizacija

Iako se u divljini može doći do susreta sa usamljenom jedinkom vuka, normalan socijalni život vukova odvija se u čoporu. Vučji čopor se u pravilu sastoji od roditeljskog para i njihovih potomaka, dakle, reč je o porodici. Vukovi (za razliku od domaćih pasa) polno sazrevaju tek s dve godine i do tog vrijemena ostaju s roditeljima. Prošlogodišnji mladunci pomažu roditeljima u podizanju mlađe generacije. U normalnim okolnostima, u jesen se vučji čopor sastoji od roditeljskog para, njihovih prošlogodišnjih, kao i mladunaca iz te godine. S dostizanjem polne zrelosti, mladi vukovi po pravilu napuštaju teritoriju svojih roditelja i kreću u potragu za vlastitim. Roditelji se zovu alfa-par i dominantniji su u odnosu na svoj podmladak, pa stoga nema borbi oko dominacije. Jedino se mladi vukovi takmiče oko pozicije beta vukova. Oni koji ne uspeju da dostignu ovaj rang postaju omega-vukovi, na najnižem položaju. Do parenja između srodnika nikad ne dolazi, čak i kad ne postoji drugi seksualni partner. Pri tome, mužjak je taj koji odbija parenje.
Razdoblje skotnosti je oko šezdeset dana, a u jednom leglu je u pravilu između troje i sedam (ponekad se dogodi i četrnaest) mladunaca. Vukovi u divljini obično žive 8 do 9 godina.

Američki bizon se brani od čopora vukova

[uredi]Ishrana

Osnovu vučje hrane čine veliki biljojedi, pri tome lovi onu vrstu koja je najčešća u području na kojem živi. Na severnim delovima teritorije na kojem su rasprostranjeni pretežno love u čoporusoboveirvasesrne ili neku drugu divljač iz porodice jelena. U njihovu lovinu u Istočnoj Evropispadaju i divlje svinje. Redovno love i male glodare kao što su zečevikunićkrtice,pacovi i miševi. U slučaju nestašice divljači, vukovi će jesti i strvinu i otpatke, kao i lubenice, krastavce i dinje.
Vitamine i neophodne elemente za razvoj organizma vukovi ne dobijaju isključivo hraneći sebiljojedima, nego i sami jedu biljnu hranu. U vrlo kvalitetnu hranu za vukove ubraja se raznobobičasto voće, kao i listovi nekog bilja i trave.
Ogromna i neutoljiva proždrljivost vukova spada u područje bajki i legendi. Prema aktuelnim istraživanjima, godišnja potreba jednog vuka za hranom kreće se između 500 i 800 kg po pojedincu. U proseku, vuk jede oko 2 kg dnevno, ali se pri tome mora uzeti u obzir i duža razdoblja u kojima vuk ne uspeva da ulovi ništa. Zanimljivo je to da, vuk može pojesti odjednom i do 10 kg mesa, ali on je veoma snalažljiv i umesto da sve to lepo svari, on deo tog mesa povrati i zakopa ga kao zalihu. Mladi vukovi često love i jedu insekte.

[uredi]Čovek i vuk

[uredi]Pripitomljavanje vuka


Sibirski haski
Danas je dokazano da domaći pas potiče od vuka. Genetička istraživanja su pokazala da se tzv. „pra-pas“ odvojio od vuka još prije više od 100.000 godina.
Jedna pretpostavka je, da se vuk priključio čoveku prije oko 14.000 godina kako bi se hranio ostacima ljudske hrane. S vremenom je postao pitomiji, a ljudi su spoznali moguću korist od njih (tzv. torf-pas). Prema drugoj pretpostavci, vuk je u početku služio kao izvor mesa, prije nego se spoznalo da kao domaća životinja može biti koristan i na drugi način.
Kod nekih pasmina domaćih pasa se srodnost s vukom još jako dobro može videti. Psi pratipa (grupa 5 u FCI kasifikaciji) kao što su samojed, sibirski haskialjaški malamut,kanaanski pas i akita pokazuju i danas svojim izgledom srodnost s vukom, kao što je šiljasta njuška, špicaste i uspravne uši i četvrtasta građa tela. I neke druge pasmine, kao recimo nemački ovčar pokazuju još određeniju sličnost s vukom. Ali mišljenja da to dokazuje njihovu bližu srodnost s vukovima od ostalih pasmina spada u područje mitova.
Tokom 20. veka su u ČeškojHolandiji i Italiji rađeni eksperimenti s uzgojnim pokrštavanjem nekih psećih pasmina s vukom. U međuvremenu se ti ogledi smatraju neuspehom, jer je kod pokrštenih vukova u većini slučajeva dolazilo do dominantnog izbijanja vučjih osobina, kao što je plašljivost, neprilagodljivost življenju uz čoveka u urbanim uslovima.

[uredi]Odnos čoveka prema vuku

Pripitomljavanje
Veliki broj naroda koji su živeli od lova su u vuku videli ravnopravnog ili čak nadmoćnog konkurenta čijoj su se spretnosti i izdržljivosti divili i pripitomljavali ih. Imena koja su česta u Srednjoj Evropi a u osnovi imaju naziv „vuk“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) podsećaju na poštovanje prema vukovima prisutno u kulturama naroda lovaca. Osim toga, smatralo se da određeni delovi vučjeg tela imaju i lekovita svojstva.
Vuk kao čovekov neprijatelj
Nasuprot navedenom, u tzv. starosedelačkim kulturama se vuk smatrao neprijateljem koji ubija korisne životinje. Od srednjeg veka pa sve do ranog razdoblja novog vremena je odnos čoveka prema vuku bivao sve više određen strahovima i zaziranjem prema vuku. Veliko širenje naselja i poljoprivrednih površina i držanje stoke na otvorenom, kao i naročito, sve do 19. veka raširena, šumska ispaša govedaovaca,svinja i konja, dovodila je do velikih gubitaka tih životinja od vukova. Iako su sigurno mnogi izveštaji o gubicima bila malo preterana, ipak su gubici sigurno izazvali i psi-skitnice. Ovoj konkurenciji oko hrane između čoveka i vuka, ubrzo se pridružila i konkurencija u lovu.
Ovakav odnos prema vuku doveo je u zapadnoj i srednjoj Evropi do nemilosrdnih progona, čiji je cilj bio, nezavisno o mogućim posledicama, potpuna eliminacija vukova. Vuk je tako, između ostalog, proteran u Velikoj Britaniji (zadnji vuk ubijen 1743.), Danskoj(1772) i Nemačkoj (1904). U južnoj i istočnoj Evropi je postojala puno veća tolerancija prema vuku (kao i drugim velikim zverima). I tu je, nakon značajnijih šteta, odlučeno da se progone vukovi, ali njihov cilj nikada nije bio uništenje cele populacije.
Napadi na čoveka
Dok su gubici stoke koji se pripisuju vukovima zasnovani na činjenicama, napadi na čoveka nikada nisu dokazani. Sigurni dokazi da je zdravi vuk napao čoveka nikada nisu podstaknuti, niti u Severnoj Americi, niti u Evropi.

[uredi]Ugroženost i zaštita

U doba kad je vuk u većem delu Evrope bio već iskorenjen( 19. vek), živeo je u MađarskojGalicijiHrvatskojSlovenijiBosniSrbiji,RumunijiPoljskojRusiji i Skandinaviji.
U delovima sveta gde još živi, vukove i danas aktivno progone. Međutim, jače je saznanje da vuk ne predstavlja opasnost ni po čoveka, a ni po poljoprivredu. Prihvata se da u okviru zaštite sredine treba zaštititi i vuka kao sastavni dio faune.
Evropi je vuk zaštićen s tri međudržavna dogovora:
Sva tri dokumenta predviđaju zaštitu i zabranu trgovine živim vukovima kao i delovima njihovog tela, tako i zaštitu njihove životne sredine te sadrže i obavezu da zemlje koje su potpisnici na odgovarajući način to pitanje reše i svojim nacionalnim zakonodavstvom.

[uredi]Vuk u mitovima i književnosti

Dvojaki karakter odnosa ljudi prema vuku koji je bio istovremeno poštovan ali je i ulivao strah, odrazio se u mnogim mitovimabajkama ibasnama kao i književnim delima. U tu grupu spadaju i verovanja u vukodlake. U mnogim kulturama, među ostalim neka severnoamerička indijanska plemena kao i Turkmeni i Mongoli, vuk se smatra totemom.
Uzbeci i Huni smatrali su da njihov narod potiče od vuka, a stari Turci su vučicu smatrali svojom pramajkom.
Prema rimskoj mitologiji Romula i Rema dojila je vučica. Slično verovanje je postojalo i u Slovačkoj, a i Kiru, osnivačicu Persijskog carstvaje, prema verovanju, othranila vučica.
U književnosti se vuk pojavljuje u basnama, kao kod Ezopa i bajkama, kao u Crvenkapi braće Grim.
U savremenoj književnosti poznate su priče o vukovima Radjarda Kiplinga (Knjiga o džungli) i Džek Londona (Zov divljineBeli očnjak). U delu Hermana Hesa Stepski vuk on se pojavljuje kao simbol usamljenika.
srpskoj narodnoj mitologiji se smatra mitskim pretkom Srba i zoomorfnim oblikom Dažboga (koji je u kasnijoj narodnoj tradiciji postaoHromi Daba), koga Čajkanović smatra za vrhovnog srpskog boga.