уторак, 30. новембар 2010.

О ВУКОВИМА


Osobine

Veličina i masa vukova variraju, usled velike površine areala i naseljavanja različitihstaništa.

Skelet vuka
Ženke su oko 2 do 12% manje od mužjaka i 20 do 25% lakše od njih.

[uredi]Rasprostranjenost


Arapski vuk
Do početka razvitka poljoprivrede i stočarstva vuk je bio najrasprostranjenija zvijer nazemlji. Bio je rasprostranjen u cijeloj Evropi i Aziji sve do severne Afrike kao u severnojAmerici. U velikim delovima tog nekada divovskog područja rasprostranjenosti, a naročito u zapadnoj Evropi i severnoj Americi, ljudi su ga gotovo iskorenili. U istočnoj Evropi, naBalkanu, u KanadiSibiruMongoliji i u manjoj meri u Iranu još postoje veće međusobno povezane populacije vukova. U ostalim dijelovima areala, vuk se sreće još samo u malim, međusobno izolovanim populacijama koje obuhvataju i manje od 100 životinja.

[uredi]Životni prostor

Vukovi žive u velikom broju najrazličitijih mesta. Zahvaljujući svojoj velikoj prilagodljivosti, uspevaju da žive i u ledenim područjima Grenlanda i Arktika, kao i u pustinjama Severne Amerike i CentralneAzije. Većina vukova nastanjuje travnata područja i šume. Danas je poznat pre svega kao šumska životinja, ali to je posledica činjenice da ga je čovek vrlo davno potisnuo s otvorenih područja.

[uredi]Način života

[uredi]Ponašanje i socijalna organizacija

Iako se u divljini može doći do susreta sa usamljenom jedinkom vuka, normalan socijalni život vukova odvija se u čoporu. Vučji čopor se u pravilu sastoji od roditeljskog para i njihovih potomaka, dakle, reč je o porodici. Vukovi (za razliku od domaćih pasa) polno sazrevaju tek s dve godine i do tog vrijemena ostaju s roditeljima. Prošlogodišnji mladunci pomažu roditeljima u podizanju mlađe generacije. U normalnim okolnostima, u jesen se vučji čopor sastoji od roditeljskog para, njihovih prošlogodišnjih, kao i mladunaca iz te godine. S dostizanjem polne zrelosti, mladi vukovi po pravilu napuštaju teritoriju svojih roditelja i kreću u potragu za vlastitim. Roditelji se zovu alfa-par i dominantniji su u odnosu na svoj podmladak, pa stoga nema borbi oko dominacije. Jedino se mladi vukovi takmiče oko pozicije beta vukova. Oni koji ne uspeju da dostignu ovaj rang postaju omega-vukovi, na najnižem položaju. Do parenja između srodnika nikad ne dolazi, čak i kad ne postoji drugi seksualni partner. Pri tome, mužjak je taj koji odbija parenje.
Razdoblje skotnosti je oko šezdeset dana, a u jednom leglu je u pravilu između troje i sedam (ponekad se dogodi i četrnaest) mladunaca. Vukovi u divljini obično žive 8 do 9 godina.

Američki bizon se brani od čopora vukova

[uredi]Ishrana

Osnovu vučje hrane čine veliki biljojedi, pri tome lovi onu vrstu koja je najčešća u području na kojem živi. Na severnim delovima teritorije na kojem su rasprostranjeni pretežno love u čoporusoboveirvasesrne ili neku drugu divljač iz porodice jelena. U njihovu lovinu u Istočnoj Evropispadaju i divlje svinje. Redovno love i male glodare kao što su zečevikunićkrtice,pacovi i miševi. U slučaju nestašice divljači, vukovi će jesti i strvinu i otpatke, kao i lubenice, krastavce i dinje.
Vitamine i neophodne elemente za razvoj organizma vukovi ne dobijaju isključivo hraneći sebiljojedima, nego i sami jedu biljnu hranu. U vrlo kvalitetnu hranu za vukove ubraja se raznobobičasto voće, kao i listovi nekog bilja i trave.
Ogromna i neutoljiva proždrljivost vukova spada u područje bajki i legendi. Prema aktuelnim istraživanjima, godišnja potreba jednog vuka za hranom kreće se između 500 i 800 kg po pojedincu. U proseku, vuk jede oko 2 kg dnevno, ali se pri tome mora uzeti u obzir i duža razdoblja u kojima vuk ne uspeva da ulovi ništa. Zanimljivo je to da, vuk može pojesti odjednom i do 10 kg mesa, ali on je veoma snalažljiv i umesto da sve to lepo svari, on deo tog mesa povrati i zakopa ga kao zalihu. Mladi vukovi često love i jedu insekte.

[uredi]Čovek i vuk

[uredi]Pripitomljavanje vuka


Sibirski haski
Danas je dokazano da domaći pas potiče od vuka. Genetička istraživanja su pokazala da se tzv. „pra-pas“ odvojio od vuka još prije više od 100.000 godina.
Jedna pretpostavka je, da se vuk priključio čoveku prije oko 14.000 godina kako bi se hranio ostacima ljudske hrane. S vremenom je postao pitomiji, a ljudi su spoznali moguću korist od njih (tzv. torf-pas). Prema drugoj pretpostavci, vuk je u početku služio kao izvor mesa, prije nego se spoznalo da kao domaća životinja može biti koristan i na drugi način.
Kod nekih pasmina domaćih pasa se srodnost s vukom još jako dobro može videti. Psi pratipa (grupa 5 u FCI kasifikaciji) kao što su samojed, sibirski haskialjaški malamut,kanaanski pas i akita pokazuju i danas svojim izgledom srodnost s vukom, kao što je šiljasta njuška, špicaste i uspravne uši i četvrtasta građa tela. I neke druge pasmine, kao recimo nemački ovčar pokazuju još određeniju sličnost s vukom. Ali mišljenja da to dokazuje njihovu bližu srodnost s vukovima od ostalih pasmina spada u područje mitova.
Tokom 20. veka su u ČeškojHolandiji i Italiji rađeni eksperimenti s uzgojnim pokrštavanjem nekih psećih pasmina s vukom. U međuvremenu se ti ogledi smatraju neuspehom, jer je kod pokrštenih vukova u većini slučajeva dolazilo do dominantnog izbijanja vučjih osobina, kao što je plašljivost, neprilagodljivost življenju uz čoveka u urbanim uslovima.

[uredi]Odnos čoveka prema vuku

Pripitomljavanje
Veliki broj naroda koji su živeli od lova su u vuku videli ravnopravnog ili čak nadmoćnog konkurenta čijoj su se spretnosti i izdržljivosti divili i pripitomljavali ih. Imena koja su česta u Srednjoj Evropi a u osnovi imaju naziv „vuk“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) podsećaju na poštovanje prema vukovima prisutno u kulturama naroda lovaca. Osim toga, smatralo se da određeni delovi vučjeg tela imaju i lekovita svojstva.
Vuk kao čovekov neprijatelj
Nasuprot navedenom, u tzv. starosedelačkim kulturama se vuk smatrao neprijateljem koji ubija korisne životinje. Od srednjeg veka pa sve do ranog razdoblja novog vremena je odnos čoveka prema vuku bivao sve više određen strahovima i zaziranjem prema vuku. Veliko širenje naselja i poljoprivrednih površina i držanje stoke na otvorenom, kao i naročito, sve do 19. veka raširena, šumska ispaša govedaovaca,svinja i konja, dovodila je do velikih gubitaka tih životinja od vukova. Iako su sigurno mnogi izveštaji o gubicima bila malo preterana, ipak su gubici sigurno izazvali i psi-skitnice. Ovoj konkurenciji oko hrane između čoveka i vuka, ubrzo se pridružila i konkurencija u lovu.
Ovakav odnos prema vuku doveo je u zapadnoj i srednjoj Evropi do nemilosrdnih progona, čiji je cilj bio, nezavisno o mogućim posledicama, potpuna eliminacija vukova. Vuk je tako, između ostalog, proteran u Velikoj Britaniji (zadnji vuk ubijen 1743.), Danskoj(1772) i Nemačkoj (1904). U južnoj i istočnoj Evropi je postojala puno veća tolerancija prema vuku (kao i drugim velikim zverima). I tu je, nakon značajnijih šteta, odlučeno da se progone vukovi, ali njihov cilj nikada nije bio uništenje cele populacije.
Napadi na čoveka
Dok su gubici stoke koji se pripisuju vukovima zasnovani na činjenicama, napadi na čoveka nikada nisu dokazani. Sigurni dokazi da je zdravi vuk napao čoveka nikada nisu podstaknuti, niti u Severnoj Americi, niti u Evropi.

[uredi]Ugroženost i zaštita

U doba kad je vuk u većem delu Evrope bio već iskorenjen( 19. vek), živeo je u MađarskojGalicijiHrvatskojSlovenijiBosniSrbiji,RumunijiPoljskojRusiji i Skandinaviji.
U delovima sveta gde još živi, vukove i danas aktivno progone. Međutim, jače je saznanje da vuk ne predstavlja opasnost ni po čoveka, a ni po poljoprivredu. Prihvata se da u okviru zaštite sredine treba zaštititi i vuka kao sastavni dio faune.
Evropi je vuk zaštićen s tri međudržavna dogovora:
Sva tri dokumenta predviđaju zaštitu i zabranu trgovine živim vukovima kao i delovima njihovog tela, tako i zaštitu njihove životne sredine te sadrže i obavezu da zemlje koje su potpisnici na odgovarajući način to pitanje reše i svojim nacionalnim zakonodavstvom.

[uredi]Vuk u mitovima i književnosti

Dvojaki karakter odnosa ljudi prema vuku koji je bio istovremeno poštovan ali je i ulivao strah, odrazio se u mnogim mitovimabajkama ibasnama kao i književnim delima. U tu grupu spadaju i verovanja u vukodlake. U mnogim kulturama, među ostalim neka severnoamerička indijanska plemena kao i Turkmeni i Mongoli, vuk se smatra totemom.
Uzbeci i Huni smatrali su da njihov narod potiče od vuka, a stari Turci su vučicu smatrali svojom pramajkom.
Prema rimskoj mitologiji Romula i Rema dojila je vučica. Slično verovanje je postojalo i u Slovačkoj, a i Kiru, osnivačicu Persijskog carstvaje, prema verovanju, othranila vučica.
U književnosti se vuk pojavljuje u basnama, kao kod Ezopa i bajkama, kao u Crvenkapi braće Grim.
U savremenoj književnosti poznate su priče o vukovima Radjarda Kiplinga (Knjiga o džungli) i Džek Londona (Zov divljineBeli očnjak). U delu Hermana Hesa Stepski vuk on se pojavljuje kao simbol usamljenika.
srpskoj narodnoj mitologiji se smatra mitskim pretkom Srba i zoomorfnim oblikom Dažboga (koji je u kasnijoj narodnoj tradiciji postaoHromi Daba), koga Čajkanović smatra za vrhovnog srpskog boga.

Нема коментара:

Постави коментар